Navigation


Pošaljite putopis

Moj putopis

Tunis od 9 do 17

BORISZEC
8.05.2013.
Tunis od 9 do 17
Tunis od 9 do 17
Tunis od 9 do 17
Tunis od 9 do 17
Tunis od 9 do 17
Tunis od 9 do 17
2012

9:00

Barmen je brisao površinu pulta polako i po redu. Onako kako njemu odgovara. Nije se žurio da usluži stranca dok ne završi sa onim što je započeo. Nije bilo raloga za to. Dan je dug i dovoljan da se u njega smesti sve što je potrebno.

Stanacu se takodje nije žurilo. U Tunisu je boravio skoro nedelju dana, i za to vreme je svoj doživljaj vremena prilagodio lokalnom u kome je vreme imalo drugačije značenje, dinamiku i drugačiju vrednost.

Jutarnju kafu je popio u holu hotela. Bez obzira na veličinu i osnovnu namenu, taj prostor je bio izuzetno prijatan. Jednostavno uredjen, sa debelim jastucima na foteljama, i fontanom od svetlo-plavog mermera u sredini. Oko fontane je bila čipkasta ograda od tamnog gvoždja fine izrade. Egzotika nije bila u prvom planu, ali je prirodno bila prisutna. Bez nekog naročitog truda, tako se činilo, hol hotela je bio mesto za opuštanje i ležerno provodjenje vremena, bilo to kasno u noć, bilo kao sada, u rano jutro.

Uz svoju šolju kafe, putnik se i sam više odmarao nego pripremao za dan koji je pred njim. Nije morao da žuri na zakazan sastanak sa vodičem turističke agencije koji je već čekao pored ulaza. Odbio je lokalnog vodiča koji je, kao i svakog jutra, šetao izmedju fotelja i gostima nudio izlete po » veoma povoljnim cenama«. Na recepciji hotela je takodje bilo moguće dobiti najrazličitije informacije, ali od svega toga putnik nije izabrao ništa. Njegov plan je bio drugačiji.

 

U Y.H. nije problem dobiti taxi. Dovoljno je izaći na ulicu, i već će se neko vozilo pojaviti. Putnik je bio tek na izlazu iz hotela kada ga je vozač primetio. Naglo je zakočio, i u žurbi se nagnuo ka prozoru da sačeka putnika, i što pre ugovori posao.

Pregovaranje oko cene nije dugo trajalo. Putnik je znao koliku cenu može da ponudi, a taxista je odmah pristao. Njemu se žurilo, jer što više vožnji obavi, to bolje za njega. Napravio je polu-krug oko hotela, i krenuo u pravcu Hammameta.

Sa desne strane širokog i modernog bulevara mogli su se videti masivni hotelski kompleksi, dok je na levoj, ostala Nova Medina- centar Jasmin Hamammeta.

Uprkos tome što su trgovine bile otvorene već od 10h ujutru, Medina  je pre svega živela noću. Obična šetnja njenim ulicama nije dolazila u obzir, jer su šetače u bilo koje doba dana i noći, domaćini tretirali kao kupce i goste. Čak i ako kupci i gosti nisu želeli da budu. Momci koji su stajali ispred rastorana i trgovina, nikoga nisu puštali da prodje a da mu se nisu direktno obratili. Lovili su poglede stranaca, i tačno pogadjali šta stranca zanima. Dok su pokazivali robu, pratili su njegovu reakciju. Cele dane provodjeći na ulci prepoznavali su tudje jezike, i dobacivali fraze koje su bile prikladno i pravilno izrečene. Nisu obraćali pažnju toliko na same reči koliko na kretnje i govor tela, jer još uvek su, uprkos modernom dobu, gledali pravo u čoveka.

Nova Medina je izgradjena po ugledu na staru Medinu u Hammametu. Opasana je zidinama sa uskim, živopisnim ulicama i na prvi pogled nudi strancima iluziju orjentalnog, mističnog i starog, a zapravo je produkt novog vremena namenjen zabavi i trošenju novca.

Taxi je ubrzo napustio Jasmin Hamammet. Duž puta su se videle bele privatne kuće sa ravnim krovovima, puste autobuske stanice i rascvetano drveće oleandera. Bilo je i usamljenih pešaka koji su hodali duž puta u tom naizgled zapuštenom predelu koji je popunjavao prostor izmedju dva grada.

Pa ipak, utisak koji je preovladao bio je da se hotelski kompleksi Jasmin Hamammeta nezaustavljivo šire. Velike parcele zemlje bile su ogradjene, a na nekima su nicali novi hoteli do pola izgradjeni. Razvoj nije tekao vrtoglavom brzinom, u kojoj je noć preticala dan, ali je bio vidljiv i bio je u skladu sa brzinom života i razvoja same zemlje.

 

Jasmin Hamammet je predgradje Hamammeta, i tu kratku razdaljinu taxi predje za manje od 30 min. Mada se ona, ne samo zbog brzine nego i zbog načina vožnje, putniku čini još kraćom.

Vožnja taxijem u Tunisu je za putnika uopšteno gledano zanimljivo iskustvo – kako zbog izgleda vozila, tako i zbog samih vozača.

Vozila su uglavnom stara, i tu se svaka sličnost (izuzimajući žutu boju karoserije) medju njima završava. Unutrašnjost je uredjena pažljivo i sa srcem, u skladu sa stilom i karakterom vlasnika. Tako, da je deo njegovog privatnog životnog prostora. Pored ličnih predmeta, fotografija ili slika, sedišta i prostor ispred volana pokriveni su različitim prostirkama domaće izrade. Obično su stare, i izbledele od Sunca i upotrebe. Klima ne postoji, i zato su prozori tokom vožnje širom i stalno otvoreni, što za udobnost putnika koji sedi na zadnjem sedištu nije baš najbolje rešenje. Kao i sve drugo, i udobnost je pre svega namenjana vozaču, a ne putniku.

Na mušteriju se vozač ne obazire previše. Tek toliko koliko je neophodno za osnovno sporazumevanje. Pored toga i sam jezik je velika prepreka, jer je francuski jezik jedini strani jezik kojim se domaćini koriste. Ne bi se moglo reći da su vozači taxija iz okoline Hamammeta ne ljubazni. Možda pre oprezni, povučeni i otvoreno ne zainteresovani za strane turiste.

Obzirom na njihovu brojnost, to je na neki način i razumljivo.

 

10:00

Na prvi pogled, Hamammet nije ništa posebno. Odaje utisak priobalne provincije kroz čiji se donekle zapušten i zanemaren izgled probija uticaj globalnog vremena. Medjutim, pažljivije oko zapaziće na svakom koraku specifiku kulture i načina života koji se čvrsto drži tradicije i vere, kao para nogu na kojima stoji.

Stara Medina je najlepši deo Hamammeta. Smeštena je i danas unutar zidina srednjevekovne trvdjave uz obalu mora. U Medinu se ulazi kroz malu kapiju od kamena, a starodavni utisak koji ostavlja na putnika ne umanjuju ni moderne tezge ispred samog ulaza. Posmatrano sa spoljašnje strane, Medina se ne vidi što doprinosi utisku mistike, i tome da prolaz kroz kapiju izgleda putniku kao prolaz u neko drugo vreme. I dok se po ulicama Medine ozbiljno trguje, merka i cenka izvan zidina, u senci tvrdjave muškarci pripremaju ribu za prodaju, puše cigare i razgovaraju tiho i izmedju sebe.

Stanica medjugradskog prevoza u Hamammetu je manji parking, mesto sa koga polaze kombiji namenjeni za nekih 15-ak ljudi.

Putnik je prišao šoferu, i pogodio se za cenu. Cena prevoza do Tunisa je zapravo odredjena, tako da nekih velikih pogadjanja tu nema. Kombi kreće onda, kada se napuni, a u to da li postoji neki propisani red vožnje, putnik nije bio siguran. A nije ga ni zanimalo. Striknto držanje postavljenih pravila, onako kako se to razume u Evropi, ovde nije imalo ni smisla ni značaja. Sve je bilo moguće rešiti na ovaj ili onaj način, efikasno i brzo onoliko koliko to domaćini odrede. Glavno je da se posao završi.

Od Hamammeta do Tunisa vodi moderan autoput. Njegov izgled kao i zelenilo sa obe strane puta učiniće na putnika utisak da se vozi negde po Evropi. Iako je vožnja već očekivano prebrza putnik može, ako se predhodno opusti, čak i da uživa u njoj.

Svet koji se prevozi kombijem do Tunisa pripada bogatijem sloju. Oni koji su bogati voze se svojim kolima. Koriste ga i mladi, i stari, brz je i pogodan da se za jedan dan obave poslovi u glavnom gradu.

 

Za nekih sat vremena pojavila su se račvanja autoputa uobičajna za prilaz velikim gradovima. Gradska obilaznica, reklame na panoima, blokovi i poslovne zgrade zgusnuli su se u prepoznatljivu sliku grada koji se probija kroz još jedan radni dan.

I kombi se zajedno sa drugim vozilima ubrzo našao u saobraćajnoj gužvi na ulazu u Tunis.

 

11:30

Putnik je izašao iz vozila, i zastao da pogleda gde se nalazi. Kombiji nalik na onog kojim je upravo stigao iz Hamammeta, bili su parkirani bez reda, ukoso i tamo gde je bilo mesta. Oni koji su pristizali brzo su zamenjivali mesta sa onima koji su odlazili, a ljudi su, noseći torbe i vodeći decu pronalazili put u tesnom prostoru izmedju vozila. Taj prvi utisak haosa je zbunio putnika koji se umaknuo na parče trotoara. Toliko da ne smeta. Odmah mu je prišao neki čovek obučen u belo, koji se činilo se niodkuda pojavio. Bio je srednjih godina, i imao je guste crne brkove koji su licu davali pomalo starinski izgled. Iako se strancu obratio direktno i otvoreno nije gledao u njega nego negde u stranu. Objasnio je nekako da nudi izlet u obližnju Kartagenu i selo Sidi, «jako lepo plavo selo » i to vrlo povoljno. Pokazao je rukama na svoj kombi parkiran u blizini. Bio je vrlo uporan. Nije se dao na putnikovo uljudno zahvaljivanje, i nastavio je da govori  sve dok se putnik nije setio da kaže »kako je tamo već bio sa agencijom iz hotela«. Tu je čovek konačno odustao kao da više nije imalo šta da se kaže. Nije pokazivao razočarenje zbog propalog posla. Zapravo nije pokazao ni jednu jasnu emociju. Uzeo je parče papira i napisao ime stanice, a papir gurnuo putniku u ruku. Na to se okrenuo, i nestao u gužvi.

Putnik je neko vreme stajao gledajući u arabsko pismo u svojim rukama, premišljajući kako se zapravo sam nije ni setio da pita za tu sitnu uslugu koja je bila jako važna. U gradu Tunisu ima više stanica medjugradskog prevoza, tako da bi bez tačnog imena ili adrese bilo mnogo teže pronaći onu pravu. Gurnuvši naizad list papira u džep, putnik se uputio u pravcu stanice metroa.

Metro je mreža tramvajskih linija koja ima i podzemne trase. Jednostavno organizovana i jeftina. Na peronu se neki mladić sam ljubazno ponudio da objasni strancu koji broj vozila treba da sačeka. Ta ljubaznost je bila iskrena i srdačna isto kao i uzdržanost koja ju je pratila. Kao da jedne bez druge ne bi bilo. Tu istu mešavinu  ljubazno/uzdržanog pristupa putnik je osetio i nešto kasnije, vozeći se u tranvaju.

Pogledom je prvo potražio mladji svet računajući na njihovo poznavanje engleskog jezika. Ali, to nije bilo lako. Dve mlade devojke prelistavale su modni časopis na čijim su stranicama manekenke pokazivale haljine i marame, a od sebe samo izražajne oči, osmeh i poneki pramen kose. Devojke su bile obučene u pantalone tamih boja, nosile su bluze sa gumi rukavima, ali su im glave bile pokrivene maramama. Mladi ženski svet u Tunisu bio je raznoliko obučen. Od onih koje su hodale gologlave sa velikim sunčanim naočarima, do onih u strogo tradicionalnoj odeći. Ali bez obzira na to kako su bile obučene, noge su uvek imale pokrivene, bilo dugim suknjama bilo pantalonama, ili farmerkama.

Jedna žena srednjih godina  koja se sedela ispred devojaka objasnila je putniku da će mu ona pokazati gde treba da sidje. Izgledalo je da je putnik jedini evropljanin u vozilu, i ljudi su ga gledali ispod oka sa diskretnim zanimanjem ali opet uljudno.

Tranvaj je za to vreme prolazio ulicama zanimljive arhitektutre čija je raznovrsnost privlačila pažnju. U toj mešavini kolonijalne, moderne evropske, i fine mediteranske bilo je teško odrediti onu koja je dominirala. Kao i same gradske ulice u kojima je vrvelo od ljudi u čijoj se mešavini nije toliko osećala prisutnost različitih kultura koliko uticaj modernog vremena kome je duh Afrike ipak disao za vratom.

Tranvaj se približio stanici, i gospodja je pokazala putniku da je sledi. Tada su se neočekivano, i drugi uključili sa željom da pomognu. Više njih pokazivalo je putniku na vrata, rukama nešto objašnjavalo i klimalo glavom. Čak su počeli i izmedju sebe da razgovaraju kao da se savetuju šta je za stranca najbolje.  Ljudi za koje bi putnik rekao da uopšte nisu ni pratili šta se dogadja. Njihovog prisustva, njihovog pogleda, i njihove pažnje uopšte nije bio svestan, ali one su bile stvarne, i pokazale su se onda kada je to bilo potrebno.

Na stanici je jedan od putnika odlučno pozvao stranca da ga sledi. Bio je moderno obučen, visok i srednjih godina. Svoj zadatak  da dovede stranca na željeno mesto uzeo je veoma ozbiljno. Neprestano je govorio na francuskom jeziku, zaustavljajući  rukama saobraćaj da bi prešli ulicu. Svojim sugradjanima je tako stavljao do znanja da je stranac njegov gost. Putnik je jednostavno išao za čovekom, razumevajući od bujice francuskih reči samo jedno -Bardo muzej. Rastali su se ispred kapije muzeja, stisnuvši ruke jedan drugom.

 

Dosta kasnije, još pod utiskom onoga što je doživeo, putnik je stao u senku nekog drveta da sačeka taxi…

Bardo Muzej čuva jednu od najvrednjih zbirki originalnih rimskih mozaika. Njihov izraziti realizam stvara doživljaj nekakvog med-vremenskog prenosa onoga što je za oba sveta najvažnije; prenosa emocija, misli i ideja. Nema naivnog ulepšavanja, već prirodnog isticanja onog što je za umetnika važno…kapi krvi iz ranjenih vratova zveri, sladostrašće u očima Boga Bahusa, bezbrižna revnost slugu dok pune vrčeve na smrt izmučenih gladijatora. I ribe i mirisna divljač koji, sa podova trpezarije, treba da upotpune uživanje u obroku…Važno je čulno uživanje u životu. Njegova lepota je svuda, i svakom dostupna. Kao i zverska strahota tog istog života u kome nema junaka, a realnost mitoloških bića stvarna je kao i strah u očima pobednika koji sumljaju u doček novog dana. I utisak je, da je dovoljno samo pružiti ruku pa da se taj davno nestali svet i fizički oseti...

 

Konačno se jedan taxi zaustavio. Mladji crnomanjast čovek je već na prvu reč pokazao nezadovoljstvo nastupom putnika. Putnik je naime hteo da se u napred pogodi za cenu, ali je mladić uvredjeno pokazao na taximetar, i sa stavom povredjenog gradskog ponosa hteo da krene dalje. Odnosi su jako suptilna stvar. I nema opravdanja za nepoznavanje pravila. Putnik je odmah pokušao da ispravi grešku, i posle kraćeg pregovaranja, mladić je nekako pristao na vožnju, ali ipak sa stavom da je ta vožnja do centra za njega čisti gubitak.

Unutrašnjost njegovog taxija je medjutim bila neverovatna. Putnik je već u Hammametu primetio u kolima upadljiv lični izraz vozača, ali je i pored toga bio iznenadjen. Krov je u celini prekrivao nekakav plastificirani plakat u disco-stilu sedamedesetih, na kome su medju fluorescentnim bojama dominirale modre nijanse. Bilo je tu puno simbola, teško je reći kakvih; zvezde, gitare, lopte, baloni, ljudi…Mogao je biti i kupljen, ali je putniku izgledalo da ga je mladić lično izradio, u nekoj svojoj radionici, da ga kao nebo nad glavom prati u svakom trenutku njegovog dana..

 

Taxi se kretao zagušenim gradskim ulicama, pokazujući putniku jedan drugačiji Tunis od onoga koji je video nešto ranije tog dana vozeći se tranvajem.

Bio je to grad u središtu sopstvenog saobraćajnog haosa. Grad koji je nervozno vibrirao u ritmu opšte globalizacije, bez ličan i ničim poseban. Ne zanimljiv.

Zbog toga je putnik sa zastoja na obilaznici usmerio pažnju ponovo na vozača, pokušavajući da nekako zapodene razgovor. Ali, kako je mladić nešto mumlao na francuskom jeziku brzo su i jedan i drugi odustali. Najverovatnije se samo žalio na gužvu.

Kada su se približili centru, na jednoj od najvećih gradskih avenija, Aveniji Habib Bourguiba, taxi se skoro zaustavio u koloni koja se jedva pomerala. Kako u kolima nije bilo klime, što je potpuno uobičajno, mladi vozač je držao prozor širom otvoren. Vrućina u taxiju je i pored toga bila nesnosna. Sedište od jeftinog skaja kao da se upalilo. Mladi taxista je držao levu ruku na oknu prozora, i uopšte je nije pomerao. Dok je desnom vrteo volan. To se putniku nije učinilo ništa posebno, dok nije primetio jednu neobičnu stvar. Levi rukav vozača je naime bio dugačak i bele boje, dok je desna ruka u kratkoj crnoj majici bila obnažena. Pokazalo se da je mladić preko nage leve ruke navukao beli rukav, nešto kao rukavicu sve do mišice. Ta »rukavica« bila je namenenja samo levoj ruci, i tačno tako skrojena da zaštiti ruku kako bi mogla satima nepomično da počiva na oknu prozora izložena Suncu.

 

Taxi je ostavio putnika ispred Katedrale St. Vincent de Paul. Odatle je do trga Place de la Victoire vodila još jedna velika avenija,  Ave de France, koju su veličina i globalni duh činile potpuno ne zanimljivom. Tom utisku »već vidjenog« nisu doprinosila samo imena svetski poznatih brendova, već je nekako i svet koji se tu muvao izgledom i ponašanjem pokazivao da više pripada tudjoj i stranoj Evropi nego domaćoj, severnoj Africi.

Na trgu Place de la Victoire  putnik je naišao na gužvu koju su pravili turisti tiskajući se oko poznate gradjevine iz doba Francuske vladavine - kapije Bab Bahr ili Porte de France, znane još i kao »Vrata mora«.

Uprkos tome što je obavezna stanica na turističkoj mapi Tunisa, teško je reći nešto zanimljivo o toj gradjevini. U hladu njenog trijumfalnog luka turisti su tražili zaklon od Sunca. Hladili su se lepezama i šeširima, a vodiči su, pokazujući rukama na okolne zgrade, govorili o kolonijalnoj prošlosti Tunisa, kao o zaključenom razdoblju istorije.

Sa utiskom da savremeni život dokazuje upravo suprotno, putnik je ne zadržavajući se previše, napustio trg Pobede, i uputio se ka glavnoj tržnici starog Tunisa, i središnjoj tački svoga putovanja – krenuo je u staru Medinu.

 

14:00

 

Ulaz u Medinu iz pravca Place de Victorie daje lažnu prestavu o njenoj pravoj veličini. Uzan prolaz izmedju gusto zbijenih tezgi stvara osećaj nedostatka prostora, svetlosti i vazduha zbog utiska da se roba sa suprotnih strana prolaza meša i dodiruje.

Taj osećaj vara, jer je orjentalni bazar samo jedan deo mnogo šire strukture i značaja Medine.

 

Medina je velika. Osnovno snalaženje u njoj bez pomoći mape nije jednostavno. Glavna ulica Rue Jemaa Zaytouna  račva se sa obe strane u manje ulice ili sokake koji se dalje dele u još manje,  stvarajući tako mrežu medjusobno povezanih prolaza.

Raskoš orjentalnog bazara privučiće odmah svakog,  ali onaj koji uspe da odoli njegovim čarima, i ostavi po strani cenkanje sa prodavcima, može da vidi jednu drugačiju Medinu.

Pre svega, čim stupi u nju, osetiće neočekivano, prijatnu svežinu. Medju trgovinama postavljenim ukoso i u dubinu  na sve strane struji vazduh. Čak ni uski prolazi izmedju tezgi ne stvaraju osećaj teskobe. Medina je gradjena stručno i planski  tako da trgovce i njihove mušterije zaštiti od vrućine  tokom celog dana.

Trgovac je tu i gazda i domaćin. Zaviriti u unutrašnjost  neke od tih radnji je kao ulazak u gazdin dom. To je njegova druga kuća, ne samo zbog vremena koje provodi u njoj nego i zbog važnosti samog posla. Snažan uticaj tradicije uspešno odoleva modernim vremenima, jer za trgovce u Medini jedino je važno to, da se ljudi u suštini nisu promenili. I verovatno nikada i neće.

Rue Jemaa Zaytouna vodi do centra Medine i Zitouna Džamije-najveće džamije u Tunisu. Strancu je dozvoljen ulazak samo u ogradjeni, par metara  velik deo na kraju dvorišta.  Sa tog mesta, može da se vidi unutrašnje dvorište i čudesan, četvorougaoni minaret. Medjutim, ono što stranac ne može da vidi, može na tom mestu da oseti - snažan duhovni uticaj na koga se obraća i oslanja svakodnevni život.

Zbog toga je stepenište ispred ulaza u Zitouna Džamiju pravo mesto za odmor i posmatranje tog svakodnevnog života. Njegova raznolikost je upadljiva i iznenadjujuća. Cela paleta životnih vrednosti i stilova, od extremno tradicionalnih do extremno savremenih. Neki domaćin je na primer hodao kao da je vlasnik cele ulice.  Decu je vodio pored sebe, a žena je hodala iza njegovih ledja . Jedini detalj na njenoj do zemlje crnoj odeći bio je crni mrežasti prorez za oči. Žena je hodala malo pognute glave, i čak je i njena starost bila tajna (mogla bi možda približno da se odredi pogledom na njenog muža ili možda decu).

Za porodicom su hodala dva mladića. Obojica su nosila svetle šešire nežno savijenih rubova, tamne naočare za Sunce, i svetle pantalone uskog kroja. Nisu se držali za ruke, ali je prisnost izmedju njih, bilo da je ona lažna ili iskrena, bila vidljiva i otvorena.

A i jedni i drugi bili su prirodni u tome što jesu, i kakve vrednosti života slede.

 

Na izlazu iz Medine, putnik je naišao na staru gradsku četvrt koja je arhitekturom i atmosferom potpuno pripadala prošlosti. U njoj je sve izgledalo isto. Uske, neravne ulice, niske zgrade od kamena, neupadljivi prozori, i bela boja, jedina boja, koja je činila kontrast sa tirkizno plavim nebom.

U toj jednoličnosti  još više su dolazili do izražaja ukrasni detalji na zgradama, a pre svega na vratima. Simetrično oslikana, pažljivo i sa ukusom, svaka su bila drugačija. Većinom nisu bila obojena plavom bojom karakterističnom za sela i manje urbane sredine, već su zadržala originalnu boju. ili bila obojena drugačije. Taj značajan i specifični detalj pokazivao je koliko je tradicija bila važna, i prisutna čak i u modernom dobu.

Bila je to stambena četvrt. U to je bilo teško poverovati zbog neobičnog utiska tišine, mira i samoće. Ulice su bile puste, a zgrade su izgledale kao da su napuštene. Prolaznika je bilo malo. Neki par je žurio da što pre prodje. Mačka je prelazila sa jednog kraja ulice na drugi tražeći hladovinu. Jedan  automobil se mučio da prodje uskom ulicom čija je širina bila jedva nešto veće od njegove. Ulica, kao i cela ta četvrt nije bila gradjena tako da može da se prilagodi. Bilo čemu, a pre svega onome što je novo, i drugačije.

 

Iz pravca iz koga je došao automobil uskoro se ponovo pokazao moderan grad. Težina napornog radnog dana unosila je dodatnu nervozu u gust saobraćajni nered, a ljudi koji su ga stvarali u isto vreme su pokušavali da se u njemu i snadju. Putnik je nekako uspeo da predje ulicu, i preko malog trga po kome su visile državne zastavice poredjane u krug kao baloni na dečijoj zabavi, slučajno nabasao na pijacu.

 

Nije razmišljao da li da krene u gužvu. Na tom mesto osetio je nešto iskonsko jako, iskreno i pravo što ga je silno povuklo da se pomeša sa domaćinima…

 

 

16:00

 

To je bila pijaca u koju ne dovode turiste. U koju stranci ne zalaze. Na tezgama su bile umotane ribe-zmije,  i  izložene volovske glave sa isplaženim jezicima. I velikim buljavim očima. Iznutrice su visille kao veš na konopcu, a povrće je zgužvano ležalo po kartonskim tablama. Samo su začini bili složeni po redu, i onako kako treba. U jednakim i čistim vrećama od belog platna.

U masi se osećao miris domaćeg, u kome putnik nije mogao da prepozna  ni iedan jedini miris. Činilo ga je sve što se tu nalazilo; ljudi, mrtve životinje, zgrade, zvukovi, žene u dugim haljinama, musava deca, brkati muškarci, babe. Istrošena obuća, vreće i pas koji u gomili djubreta glodje kosku.

Izvući neku posebnu nit, i zabeležiti je tako da uvek i svuda predstavlja samo ovaj kraj i samo ovaj trenutak nije bilo moguće. Taj lokalni specifični miris nije imao ime već je samo stvarao osećaj koji je isto tako bio neimenovan.  Jednostavnost i priroda je njegova specifika, njegov zaštitni znak, i njegova NE prepoznatljivost u turistčkim knjigama.

Putnik je bio toliko upadljiv u toj masi (ili se to njemu samo tako činilo) da mu je ubrzo postalo neprijatno. Fotoaparat je krišom dizao pazeći da ne privuče pažnju. I to ne zbog osećaja lične nesigurnosti - za to nije bilo nikakvog razloga –već  zbog brige da ne povredi domaćine trudeći se da zabeleži trenutke njihove svakodnevnice.

A ono što nije uradio, i o čemu je kasnije razmišljao ne bez osećaja kajanja bilo je da stane ispred neke tezge,  i uradi ono što se na svakoj pijaci radi; porazgovara se o robi i njenoj ceni. Možda bi dobio neki savet, ili odgovorio ne neko pitanje. Tako bi postao njen deo. Ovako je ostao samo posmatrač.

 

Pijaca nije bila velika, i putnik se ubrzo vratio na trg, i stao da sačeka taxi. Vozila su neprestano dolazila, ali su redom sva bila zauzeta. Putniku se nije žurilo, ali je ubrzo shvatio da mesto na kome stoji nije baš najsrećnije. Uvek je neko bio ispred, i uspeo da zaustavi taxi pre njega.

Par metara od mesta na kome je stajao putnik, jedna žena već u godinama takodje je pokušavala da zaustavi taxi. Čudan je bio način, kako je to radila. U tradicionalnoj ženskoj odeći, a bez muškarca pored sebe, na svako vozilo je besno mahala rukama, i pri tome izlazila na ulicu. Konačno se jedan taxi zaustavio, ali se vozač, pošto je primetio stranca par metara dalje, naglo predomislio. Pre nego što je žena uspela da uhvati ručicu vrata, usmerio je vozilo prema strancu, dok je žena besno dobacivala za njim mlateći rukama.

 

Vozač je bio mladji čovek, što se odražavalo i na način vožnje. Zaletavao se u druga vozila, i zavijao po zakrčenim ulicama ne propustivši priliku, da kroz otvoren prozor dobaci po neku vozaču kamiona koji mu se našao na putu. Nije bio razgovorljiv što je putnik i očekivao, i mada je uživao u prizorima grada nije mogao a da ne pomisli kako se vožnja produžava nekakvim sporednim ulicama. Možda je to bila istina, a možda i ne, ali je u svakom slučaju takva vožnja pružila putniku priliku da vidi još poneki deo grada.

Kvartovi kroz koje su prolazili nisu bili ništa posebno. Nekako, nisu pripadali ni prošlosti (kolonijalnoj ili arabskoj), a nisu pripadali ni budućnosti, modernoj i svuda jednakoj. Stambene zgrade i poneka poslovna, kružni tokovi raskrsnica, trotoari i vozila. Veća grupa žena čekala je autobus na stanici gradskog prevoza. Sve su bile obučene u tradicionalnu odeću, pokrivenih glava i u haljinama do zemlje. Stajale su ispod plastificirane nadštrešnice, ili sedele na metalnoj klupi. Poneka je gledala reklamu na panou spustivši torbe na zemlju. Medju njima nije bilo ni jednog muškarca; bilo da je pratio ženu, ili da je sam čekao autobus.

Ništa posebno. Ništa zanimljivo. Ništa upečatljivo. Obična slika gradske svakodnevnice.

Pa ipak, takvi kvartovi su za putnika važni. U njima živi najbrojnija i u svemu prosečna populacija koja nema drugog izbora nego da živi tačno u sadašnjem trenutku. Daleko od modernih poslovnih kvartova i bogataških četvrti u kojima je budućnost već tu, i od starog gradskog jezgra koje svojim neprolaznim vrednostima održava prošlost u životu…

 

Taxi se zaustavio naglo udarivši usput o otvorena vrata drugog taxija. Nije bilo vremena da se suviše objašnjava. Svadja je nekako išla ruku pod ruku sa izvinjenjem, i razumevanjem koje je ipak bilo čudno obzirom na okolnosti. Putnik je platio vožnju i izašao iz kola, a vozači su razmenivši još po koju reč, nastavili svako svojim putem kao da se ništa nije ni dogodilo.

Putnik nije stigao da pošteno razmisli o tek završenom dogadjaju, a već ga je iza ledja pozivao vozač belog kombija koji ga je požurivao uzvikujući: Hammamet, Hammamet…

 

 

 

17:00

 

Grad Tunis ostavlja utisak lake prilagodljivosti promenama koje vreme donosi sa sobom. Sa druge strane, ta prilagodljivost je slojevita, i ne dotiče dublje segmente života koji se suštinski tiču tradicije i vere. Za stanca je to ponekad zbunjujuće, ali je takodje i izazov.

U mešavini različitih uticaja odkriti pravi Tunis.


Komentari


Da biste dodali komentar neophodno je da se prijavite.



Novembar 2018.
PonUtoSreČetPetSubNed
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930